ŽENA U KREVETU

5
Share
Copy the link

“Žena u krevetu, kao ti i ja, dodir usana, oznojena tijela, daleko od ljubavi… kao ti i ja” mrmljala je Matora Riba razvlačeći plahte preko ležaja, istovremeno bogoradeći protiv onog Džonija Štulića čiji su je stihovi milovali nežnošću bodljikave žice, jasnoćom i razgovetnošću koncentracinih logora…

“Od nebrojeno mogućnosti da se ubije čovjek, kaži zbogom i nek te proguta noć…”

Zar ne bi trebalo da na ovoj prokletoj plahti stoji trag Onog Mladića, kao što je na onoj nekoj ostalo lice Isusa?! Zar ne bi trebalo da materijalizira nemoguće snagom poruke?! Ili bar da ubije naznake iz pora kože ( na primer, list leve noge, više ka unutrašnjoj strani, koji se zainatio da ponovlja jedan davni poljubac)…

“Jedna od bednh uteha nesrećnog zaljubljivanja je što znaš da ćeš preživeti Miloše,kao i da ne postoji načn da prodreš preko granice tuđe kože, vizni režim je tu neumoljiv, uprkos svom humanizmu…” rekla je Matora Riba.

… i mislila o svim onim rečima kojima je zatrpavala istinu, u skladu sa tradicijom predizbornih kampanja diljem sveta. Magijski hokus-pokusi da bi se stvarnost, koja odbija da je primi, lakše svarila jutrom, kada bi otvarajući oči shvatila da je opet tu. Na istom mestu. Žena u krevetu. Slika prećutane istorije.

“Zašto si to uradila, zašto si ubila istoriju?” pitao je Miloš.

“Zbog straha” rekla je Matora Riba ” istorije su duge i teške, neprilične, sa čestim dosadnim odeljcima, sa viškom likova i manjkom čojstva, prisustvom gluposti i odsustvom smisla…” treptala je Matora Riba čiji je strah uspeo da iznedri samo slku žene u krevetu, i da, konsekventno tom nemuštom proizvodu, dobije poruku od Onog Mladića bez mogućnosti za različite interpretacije, čak ni za vešte hermeneutičare.

“Porukom te je obavestio da raskida sa tobom?” zgranuto je upitao Mloš.

Dragi Miloš, pomisli Matora Riba, diveći se njegovoj hrabrosti da stvari nazove svojim imenom. Miloš je mogao da izgovori da ona voli Onog Mladića, i Mloš je mogao da izgovori da tog istog mladića srdačno zabole dupe za nju, i da ju je ostavio. Progutala je knedlu veličine Atlasa koji drži nebo, nadajući se da će se time nebo obrušiti na nju, i tako razrešiti problem.

“Samo sereš.” rekao je Miloš.

Samo sere, znala je i ona, i još je jedino mogla, sa ogromnim zakašnjenjem i konačno nesumnjvo znajući odgovor, da napiše papiru: ” Voliš li me…?”